Napokon 22.04.2013.
Vratila sam se iz skole. Onaj jucerasnji dan sam skoro i zaboravila ili se bar trudim da zaboravim. Danasnji je mnogo bolji. Bar do sada. Petica iz srpskog me je odobrovoljila. Sastavi mi nikada nisu bili problem. Volim da pisem i da citam drugima. Kao mala sam mastala da postanem poznati pisac, medjutim sada sam dovoljno stara da znam da od toga nema 'leba da se jede. U sredu je ekskurzija. Da li da se radujem? Ili ne? Da mi nije zao da bacim ovih 5300 dinara, ne bih isla. Poslednja ekskurzija, big deal. Idemo u Plazu prvi dan. Vau, taman da svi potrose prvi dan pare, i onda im nista ne ostane.Ponekada stvarno ne razmisljaju. Jos kazu da smo mi odabrali. Ne,ne. Nastavnici su ti koji imaju moc. Ne bi nas poslusali pa da im je poslednje u zivotu. Direktora boli uvo. Dok god je tu doktorka koja ce da bude sa njim (pod tim se podrazumeva spavanje, ljubljenje i sve one stvari sto ljubavnici rade), mi smo mu najbolja generacija koja je ikada isla na ekskurziju. Misli on da smo mi mali, da ne znamo sta oni rade. Prosle godine oka nisam mogla da sklopim zbog njega i doktorke. Back to my life. Ne znam da li da idem veceras na trening, da li da se suocim sa njima? Ici cu pa sta Bog da. S' obzirom da je u skoli bilo lepo, mozda ceo dan bude takav. Mozda zivot nije tako surov. Mozda nije sve tako crno. Nesto je i sivo. Hahahaha. Pozz. :)
P.S. Primetila sam da kada god ujutru pustim pesmu Terrified od Story of the year, dan mi bude lep i veseo. (Juce nisam pustala tu pesmu) Uzivajte. :)